Pronašli smo prabaku ChatGPT-a: Rođena je ‘60-ih i zvala se ELIZA! Ovo je luda priča o njoj

Jedan od najzanimljivijih primera nalazi se u istoriji programa ELIZA, koji je Džozef Vajcenbaum napravio na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT) sredinom 1960-ih. Iako bi današnjem korisniku delovala prilično primitivno, ELIZA je uspela da pokaže nešto što je i danas veoma važno: čovek veoma lako može da poveruje da računar „razume“ ono što mu govori.

ELIZA nije učila kao savremeni modeli veštačke inteligencije. Kada bi korisnik napisao nešto poput „Mrzim svog šefa“, program je mogao da prepozna ključnu reč ili obrazac i odgovori pitanjem koje tu izjavu vraća korisniku, na primer u stilu „Zašto mrzite svog šefa?“. U originalnim zapisima razgovora vidi se upravo takav način komunikacije: program prepoznaje određene reči i na njih primenjuje unapred pripremljene obrasce. Drugim rečima, ELIZA nije „razmišljala“, već je veoma spretno glumila razgovor.

Tu počinje najzanimljiviji deo priče. Vajcenbaum je primetio da su ljudi mogli da razviju veoma snažnu emotivnu reakciju prema programu, iako su znali da razgovaraju sa računarom. Computer History Museum navodi da je ELIZA neke korisnike uspela da ubedi da razgovaraju sa ljudskim sagovornikom, makar dok program ne bi došao do svojih ograničenja i počeo da daje besmislene odgovore. 

Razlika između ELIZE i današnjih AI sistema je ogromna. ELIZA je uglavnom radila sa unapred određenim pravilima i obrascima, dok savremeni veliki jezički modeli obrađuju ogromne količine podataka i koriste složene neuronske mreže za generisanje odgovora. Ipak, istorijska veza je jasna: i ELIZA i današnji četbotovi pokušavaju da omoguće čoveku da sa računarom komunicira prirodnim jezikom. Zanimljivo je i to što se već krajem 1960-ih pojavljuju sistemi koji su pokušavali da idu dalje od pukog prepoznavanja ključnih reči.

ELIZA je bila samo jedan deo mnogo šire priče. Na Stanfordu je 1965. razvijen DENDRAL, jedan od prvih ekspertnih sistema, koji je koristio pravila stručnjaka za rešavanje problema u hemiji. Nekoliko godina kasnije, 1968, Teri Vinograd je počeo rad na SHRDLU, sistemu koji je mogao da razume određene komande na engleskom i da u jednostavnom virtuelnom svetu pomera blokove, piramide i druge objekte. U odnosu na ELIZU, SHRDLU je napravio korak ka tome da računar povezuje jezik sa značenjem i zaključivanjem, ali je njegov svet bio veoma ograničen.

Najbolji deo ove priče je što pokazuje koliko se brzo promenila tehnologija. Nekada je za razgovor sa računarom bio potreban veliki sistem, terminal i program sa relativno malim brojem pravila. Danas dete može da uzme telefon i pita AI da mu objasni kvantnu fiziku, napiše pesmu ili napravi sliku. Ali osnovno pitanje ostalo je gotovo isto: da li računar zaista razume ono što govorimo ili samo veoma dobro obrađuje jezik?

Zato ELIZA nije zanimljiva samo kao „prabaka ChatGPT-a“, već i kao upozorenje koliko je lako pomešati uverljiv razgovor sa stvarnim razumevanjem. Još šezdesetih godina ljudi su u odgovorima jednostavnog programa prepoznavali nešto što zapravo nije postojalo u računaru, odnosno stvarno razumevanje, emocije ili svest. Danas su AI sistemi neuporedivo moćniji, ali činjenica da mašina zvuči prirodno i samouvereno i dalje nije dokaz da misli ili razume na ljudski način.

Možda je upravo to najzabavnija stvar koju možemo da naučimo iz ove stare tehnologije. Kada sledeći put neki AI odgovori toliko ubedljivo da vam deluje kao da preko puta vas sedi čovek, setite se da je sličan trik računarski program izveo još 1966. godine.

Razlika je samo u tome što je tadašnji „AI psiholog“ radio na ogromnom računaru i imao vrlo ograničen repertoar, dok današnja veštačka inteligencija ima pristup neuporedivo većem broju obrazaca i može da vodi mnogo složenije razgovore.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.