Kelly Somers: Pa, James… drago mi je da te vidim. Ove intervjue uvijek počinjem vraćanjem na sam početak. Šta bi mladi James Milner napravio od onoga što ste postigli – da ste postali rekorder u Premijer ligi svih vremena?
James Milner: Da, mislim da je teško reći. Pretpostavljam da kad si u tim godinama, samo pokušavaš da uđeš u prvi tim, prije svega… uđeš i okolo i ostaneš tamo, a onda: ‘Šta je sljedeća stvar?’ Uvijek je ‘koje je sljedeće postignuće?’ i ‘nikada ne počivajte na lovorikama’ nešto zaista. Dakle, da, definitivno ne bih razmišljao previše unaprijed – nema veze s 20-ak godina unaprijed i misleći da ću i dalje igrati.
Kelly: Da li je sve bilo prilično nadrealno jer je bilo toliko razumljive pompe oko toga… da ste došli do rekorda… kada ste hteli da ga oborite i činjenica da jeste. Da li je bilo prilično čudno?
Milner: Za mene, da, očigledno su me mnogo pitali o tome…
Kelly: Žao nam je što dodajem na listu ljudi koji pitaju…
James: Ne, ne… to je očigledno dobra stvar u smislu ljudi koji priznaju da je to veliki broj. Puno je utakmica, ali samo sam se koncentrisao na to da zaista radim svoj posao za Brighton, i ako pogodim broj onda odlično. To nije bilo nešto što sam rekao: ‘Ah, moram ovo da uradim’. Svi ostali su postavljali mnoga pitanja o tome i mislim da je narativ oko toga kao, da je to jedini razlog zašto još uvijek igram, tako nešto. Ako ste razgovarali sa mnom, ili sa bilo kim ko me poznaje, samo želim da doprinesem svom timu i nastavim da guram i pomažem klubu ovde.
Bilo je zaista lijepih poklona i sličnih stvari. Poruke koje sam imao očigledno, a to je… Ne želim da ih umanjujem i nekako mi se čini da to nije važno ili bilo šta drugo jer je očigledno tako lepo i neke od stvari koje su ljudi rekli su fantastične… ali, za mene, pojedinačne stvari su nešto što možda pogledate kada završite. Za mene se uvijek radi o timu i samo da radiš svoj posao, i nadam se da ću to moći nastaviti raditi.
Kelly: Koje je tada vaše prvo fudbalsko sjećanje?
James: Prva fudbalska uspomena bila bi osvajanje Lids Uniteda u Prvoj ligi [in 1991-92] i moj tata me pokupio u salonu i dobacio me i rekao: ‘Uživajte – to se možda nikada više neće ponoviti u tvom životu.’ Imao bih pet godina u tom trenutku.
Kelly: Oh, stvarno? Dakle, u tom trenutku ste znali da je to Leeds za ceo život?
James: Da, to je bilo prvo sjećanje, a onda smo počeli ići na utakmice i ostalo nakon toga. Imao sam sezonsku kartu i, da, odatle je krenulo.
Kelly: Šta je sa šutiranjem lopte? Jeste li ga tada udarali? Da li ste pokazivali interesovanje?
James: Da, mislim možda. Ne mogu se sjetiti mnogo toga. Sjećam se da sam odigrao svoju prvu utakmicu za lokalni tim. Bio je to Westbrook Juniors i izgubili smo 16-2 i to je bilo kao gol u punoj veličini, golovi u punoj veličini. Morate se vratiti od tog rezultata!
Kelly: Sviđa mi se što vam je to ostalo – stvarni rezultat… tačno koliko ste primili.
James: Da, ima. Tamo sam igrao sezonu i onda je taj tim stao, a onda je sljedeći tim za koji sam igrao bio do 12 godina – mislim da sam imao devet godina. A onda su me skautirali za Lids.
Kelly: Zamišljam da je to bio san, zar ne… od oca koji te je podigao?
James: Da, zaista je bilo čudno jer do tog trenutka kao klinac, nikad nisam razmišljao o tome da budem fudbaler. Očigledno voliš fudbal i ja sam igrao fudbal, ali nikad mi nije palo na pamet da bih to mogao i sam. Da, iz bilo kog razloga… Mislim, imaš devet godina i stvarno si samo dijete. Dakle, to je bio prvi put, a onda sam otišla i obukla opremu za trening Lidsa i imala probu i… očigledno je to bilo posebno kao navijač Leedsa i to je tada bio san.
Kelly: Da li se sećate svog prvog treninga u Lidsu?
James: Sjećam se svog prvog treninga sa rezervama. David Batty je bio sa jedne moje strane, a neko drugi je bio s druge, a ja sam rekao: ‘O moj Bože'… kao, Batts je… legenda! I prebrodivši to i onda prilično brzo, poslat sam u prvi tim.
Ne znam da li je neko poslat ili mu je trebao broj i to je bilo kao: ‘Idi probaj ga sa prvim timom.’ Nemate vremena da razmišljate o tome kada se uključite. Sećam se samo brzine. Bilo je kao, ‘vau, ovo je smiješno’.
Sjećam se, kao, ‘dobro došao u prvi tim, klinac’. Bićeš testiran, na tebe se viču ako daš loptu. Sjećam se da sam slomio nos na treningu. Dobio sam prilično jak udarac jednog od mlađih igrača u prvom timu. Ja sam imao 16, on možda 20. Udaren sam nogom u lice na podu i slomio nos i… to je bio jedan od prvih dana.
Moraš se ojačati i nastaviti s tim, ali znaš, stariji momci su bili sjajni… [Danny] Mills i Gary Kelly i Mark Viduka. Alan Smith je bio, znate, onaj na koga sam se ugledao. On je bio momak koji je prošao akademiju i postigao gol prvim dodirom na Enfildu i uradio ono što smo svi želeli.
Lidsova akademija je bila tako sjajna tokom godina, znate… Harry Kewell i [Jonathan] Woodgate, Paul Robinson, Alan Smith… lista se nastavlja.
Gledajući sada unatrag, sa 16 godina, nakon što sam upravo uradio GCSE i bio u prvom timu, to je kao, ‘fuj’, ali u to vrijeme, samo si fokusiran i pokušavaš dokazati da pripadaš tamo.
Kelly: 2002. je bila prilično velika godina za vas, zar ne, sa svime? Da li je to bio prvi gol u Premijer ligi, nastup u Premijer ligi… a ti si bio tako mlad.
James: Da, sad pogledam unazad i pomisliš kako si mlad bio. Tri, četiri mjeseca prije, radio sam GCSE, a moji drugovi su još bili u šestom razredu i dolazili su gledati na Elland Road.
Kelly: Možete li se sjetiti svog prvog gola?
James: Da. Mislim da bih došao ranije zbog Harry Kewella možda. Jason Wilcox ga je prevrnuo i dobio sam ga na prednjem stupu. A onda smo igrali dva dana kasnije na Elland Roadu – 26., 28. smo igrali – i, znate, ponovo smo ušli rano – neko drugi se povredio – i imao sreće da ponovo postigne gol.
Preuzeto uz navođenje izvora: www.bbc.com
