Dirljiva ispovest glumca Žarka Lauševića o godinama provedenim u zatvoru u Požarevcu
Žarko Laušević, veliki glumac koji je 1987. godine osvojio Zlatnu arenu za ulogu u filmu Dejana Šorka Oficir s ružom, ove godine će biti prisutan dva puta na 73. Filmskom festivalu u Puli, koji počinje 9. jula. Najprije će 8. jula književnik i esejista Đorđe Matić svečano otvoriti izložbu u Galeriji Žarko La Rose u Galeriji Žarko La Rose. Zagreb. Pula. U sklopu 73. Pulskog filmskog festivala, 10. srpnja u 14 sati bit će predstavljena monografija Žarka Lauševića. u Festivalskom centru, u kojem skoro 70 kolega, reditelja, kritičara, saradnika i prijatelja svedoči o ovom umetniku, piše Radar.rs. Ovaj tekst o Žarku Lauševiću, njegovoj šokantnoj ispovesti o godinama provedenim u zatvoru u Požarevcu, objavio je Express 2018. godine. On je bio u zatvoru zbog dvostrukog ubistva i pokušaja ubistva u samoodbrani. U julu 1993. njega i njegovog brata napala je grupa mladića u Podgorici. U samoodbrani je pištoljem ubio dvojicu napadača, a trećeg teško ranio. Iza rešetaka je proveo četiri i po godine. Pomilovan je 2009. godine.
Rođen sam 1960. godine na Cetinju. U Podgorici sam 1993. godine ubio dvoje ljudi, a treću ranio. Ja sam osuđen na petnaest godina, brat na dvije. Prekoračenje neophodne odbrane. Fjodor Mihailovič Dostojevski, ruski poručnik koji je rano oćelavio, takođe dobrovoljno služi kaznu sa mnom, i Savo StanišićHitlerov miljenik i Titov drug, saradnik svih svetskih tajnih službi, biće bez godina i istine…
Zašto ovo pišem?
“Rođen 1960, umro 1993.” samo da to tako kažem?
Tako počinje odabir tekstova iz knjige Žarko Laušević “Sve prolazi, pa i doživotna robija”, objavljeno u štampanom izdanju srpskog dnevnog lista Blic. Poznati glumac hrvatskoj publici poznat je i po filmu Oficir s ružom, te po ulozi Petar Horvat Laušević je osvojio i Zlatnu arenu na filmskom festivalu u Puli za najboljeg glumca 1987. Tekstovi objavljeni u knjizi nastali su tokom trideset meseci zatvora u Zabeli kod Požarevca. U nastavku pročitajte samo dio tekstova napisanih iza rešetaka.
Ja nisam lopov, ja sam ubica
Poštovani državni tužioče, mi svakako znamo da je naš život ograničen, ali ga jako forsiramo i živimo kao da nikad neće završiti. Tako smo pohlepni i neskromni. I djeca će doći, smijat će nam se, i oni će ostarjeti i mi ćemo biti isti. Svi ćemo jednog dana biti isti. I naši roditelji i naši potomci. I mi ćemo liti iste suze i jednako se smijati. I tada ćemo sve znati.
Sada ne znamo toliko.
Stavi me u beton, ako ti je to bitno, oslobodi me, ako mislite drugačijene pitaj za ostalo. Trudimo se da izvučemo što više od ovog svijeta, znanje, iskustvo, ljepotu, uživanje… Kao da će nam to tu pomoći. I svaki dan, kao da je poslednji. A ponekad i jeste. I sve je to samo veliko polje između ljubavi i straha… Neko je to polje nazvao život.
Tek je zora. Idem na posao.
“Stani!” Okrenem se i vidim nadzornika koji me primio tog prvog dana u Zabeli. Dijete. Ceda Shiptar. Pre deset godina zvanično je na Kosovu bio samo nedelju dana, ali je to bilo dovoljno da stekne doživotni nadimak. Sa njim je komandant, Albanac Kastrati, koji sve vreme ćuti.
Izvolite, gospodine nadzorniče!
Gdje si otišla?
Na posao, gospodine nadzorniče.
Gdje radiš, lopove?
U Domu kulture i… Nisam lopov, gospodine nadzorniče.
sta si ti dodjavola?
Ubicagospodine supervizoru.
Da li biste radije bili ubica nego lopov?
Ja sam ono što jesam, gospodine nadzorniče, ali nisam lopov, rekao sam pomirljivo.
Oduzeli ste dva života?
jesam.
E, to ti kažem – lopov!
Ja ćutim.
Svi su ovde…lopovi. Eto, taj narkoman, uključujući i ženu njegovog najboljeg prijatelja. A šta je on? Narkoman? Ubica? Prokletstvo! Lopov!
Moj predobar anđele, moja Anita!
Još sam tu i voleću te kao psa, odano, ne uzimajući hranu iz tuđih ruku. Kroz maglu trećeg novembarskog jutra, kroz neku nedokučivu liniju zemljine kore, kroz njen veliki mozak, jebeni onaj “jebiter” Milić iz Mačve, stižem do tvoje noge. I ležat ću tamo, kao pas, dok me ne otjeraš kao psa, ili mi daš, oholo kao pas, nežnost.
Ako uhvate ovo pismo, nemojte se iznenaditi ako dobijete sljedeće iz odgajivačnice.
Da, juče sam se dodirnuo. Od tebe. Morao sam. znaš kako je… ti ne znaš. Probudi me, odvede nekud, učini me muškarcem. I pretvara se da jesam, ali nisam. Budi me i vodi, ali opet me vraća, ali grešna ruka na tebe podsjeća. Ruka koja ubija, koja piše i čeka. Bez rime… Samo usamljeni orgazam… i sramota.
Zatvorenica nije ono što o njoj ima običan, neuhapšeni svijet – nekoliko godina provedenih iza rešetaka, bez prava viđanja s rodbinom, bez prava na bilo kakvu radost, bez prava na bilo kakvu udobnost i privatnost. Nije. To je najveći šok svih koji su ovdje došli. To je zatočeništvo – pretres u sred noći, prekinut tok tople vode po tvom sapunastom tijelu, ukradeno pismo, zaplijenjeni ručni radovi, bahatost i nepažnja polupismene sekretarice, koja je negdje izgubila tvoj zahtjev, jer je sinoć ponovo imala isti očajnički seks sa pokojnim povratnikom njenom krevetu, braku i alkoholu. To je zatvor kad ti prekinu posjetu, iz vedra neba, jer se upalio neki alarm, zatvor je kad ti drže telegram o kojem novine već pišu, a nisi ga dobio, to je zatvor kad si poznat, a tako slavan, toliko ti pominju majku…
Pismo sestri Branki
Reci mi, Kaka moja, ti si profesor ovog našeg teškog jezika, ima li jezivijeg glagola nego ubiti, teže realizacije od perfekta u prvom licu jednine – ubio sam? Postoji li strašnija imenica od ubice? Ili ubijanje? Ko može zaustaviti tu trajnu, mentalnu, verbalnu imenicu, obesmisliti je, učiniti je opširnom iz mojih snova? Koja sila, koja gramatika, koji narod, koja pravda, čiji sud?
Znam ja moj Kaka, kako se zove dete, deca bez oca, kako se zovu – siročad, znamo i kako te oslovljavaju kao žena pokojnog muža – udovica. Ali kako ih nazvati siročadima, kako se oni zovu na ovom jeziku?
Da li bih se spasio da im nađem ime, imenicu. I kako se i tada spasiti, od sebe?
Kad bih se konjima stavio na rep, kad bih se objesio o remen vlastite puške pred njihovim pragom, kad bih se oderao, iskopanih očiju i uvaljao u sol… ni to ne bi pomoglo. Ne njima, ne svim čuvarima pravde, krvavim čuvarima nacionalnog morala, ne bezgrešnim iscjeliteljima moje bolesti, nepogrešivim sudijama, razočaranim vjernicima, razočaranim gledaocima, ni političkim sveznalicama, ni dobro upućenim novinarima…
Ovde sam sam. I biću do poslednjeg daha.
18. februara 933. dan
Danas si prvi put došao sam u Zabel. Vidimo se u sali za posete. Niko nas ne pita, niti nam piše na čelu, ali oboje smo zvanično razvedeni i slobodni. Da, sloboda je ponekad širok pojam. Sada ne znamo šta da kažemo jedno drugom.
– Sada smo slobodni – Konačno sam progovorio.
– Jesmo – promucao je.
Do kraja posjete smo se udarali i držali za ruke.
Nismo namerno plakali.
Nešto kasnije sjedim sama u Domu kulture. Gledam Dostojevskog. I on me gleda.
Nije ti lako – kako sam čuo. Vidim tamo u uglu Dračina”Playboy“.
Fjodor je okrenuo glavu.
(FLASH)
